У нашо широј, па и интелектуалној, јавности је често присутна, крајње симплификована и, суштински, погрешна перцепција Цркве, као друштвеног чиниоца, којем није иманентно бављење друштвеним збивањима и процесима, које у радикално секуларистичком наративу, не припадају духовној и метафизичкој сфери, како их представници ове школе мишљења доживљавају.
Управо због тога, редови које исписује Његово Преосвештентво епископ источноамерички Г.Г. Иринеј (Добријевић), лежу као прави мелем на рану, која отворена зјапи и вапије за целебним, релевантним и аргументованим одговором Цркве, која је у свету, али која није од овога света, што значи да је њена мисија, управо, да преображава овај свет и да га узводи свом предвечном назначењу, а не да се изолује и отуђи од њега, затварајући се искључиво у домен некакве оностране спекулативности или (псевдо)занатске обредности, која би је лишила њеног примарног назначења и главног призива љубави према човеку и творевини, коју му је Творац поверио на обделавање и домаћинску управу.
У томе јесте и суштина прве заповести, коју је Бог упутио човеку, због којега је и устројио свет: “И благослови их Бог, и рече им Бог: рађајте се и множите се, и напуните земљу, и владајте њом, и будите господари од риба морских и од птица небеских и од свега звериња што се миче по земљи“ (1.Мојс.1,28). Дакле, Бог се стара о свету и на исто такво љубавно старање позива и човека, као круну свога стваралаштва. Зато ни Црква не може, у неком апсолутном и наопаком смислу, остати у трансцедентном односу према свету, тј. према друштвеним токовима и збивањима, који се материјалистички настројеним духовима могу учинити као они који превазилазе сферу интересовања Цркве.
